Fudbaleri Srbije

Dejan Stanković (Beograd, 11. septembar 1978) je srpski fudbaler i reprezentativac. Trenutno nastupa za milanski Inter. Posle povlačenja Save Miloševića postao je kapiten nacionalnog tima, prvi kapiten reprezentacije Srbije. Do decembra 2009. za reprezentaciju je odigrao 85 utakmica i postigao 13 golova.

U svojoj karijeri je osvojio prvenstva Jugoslavije (1995) i Italije (2000, 2006, 2007, 2008. i 2009.), kup Jugoslavije (1995, 1996. i 1997) i Italije (2004, 2005. i 2006), Kup pobednika kupova (1999). Učestvovao je na Svetskim prvenstvima 1998. i 2006. i Evropskom prvenstvu 2000.

Crvena zvezda

Dejan Stanković je rođen u Beogradu 11. septembra 1978. u porodici Borislava i Dragice Stanković, a odrastao je u Zemunu. Otac Borislav je igrao za OFK Beograd, majka Dragica je bila član ekipe Sloga iz Zemuna. Dejan je sa 7 godina počeo je da igra za lokalni klub Teleoptik. Tu ga zapazio Branko Radović, trener kadeta Crvene zvezde i preporučio svom kolegi Tomi Milićeviću. Dejan je sa 14 godina prešao u Crvenu zvezdu i prošao njene omladinske timove. Sa Stankovićem su trenirali mnogi danas poznati igrači poput Nikole Lazetića i Nenada Lalatovića, a trenirao ih je Vladimir Petrović Pižon.

U seniorski tim je prešao sa 16 godina u sezoni 1994/1995. kod trenera Ljupka Petrovića. Za Crvenu zvezdu je debitovao u meču protiv OFK Beograda, u kom je Crvena zvezda slavila 2:1. Svoj prvi gol u crveno-belom dresu postigao je 1995. protiv Budućnosti iz Podgorice i oborio rekord Dragana Džajića koji je do tada bio najmlađi strelac u klupskoj istoriji. Stanković je sa Zvezdom te sezone igrao na 7 utakmica i osvojio duplu krunu.

Sledeće sezone FK Partizan je osvojio Prvenstvo Jugoslavije, dok se Crvena zvezda morala zadovoljiti Kupom. Stanković je ukupno je dao četiri gola na 24 utakmice.

U Kupu pobednika kupova 1996/1997. Crvena zvezda se 1. kolu susrela sa nemačkim Kajzerslauternom, osvajačem duple krune u Nemačkoj. Kajzerslautern je slavio 1:0 na domaćem terenu. Stanković je revanš 26. septembra 1996. započeo na klupi, a ušao je u igru na početku drugo poluvremena. Prvi i jedini gol u regularnom toku utakmice Stanković je postigao sa oko 20 metara u 54. minutu. Kako je u ukupnom skoru rezultat bio 1:1, igrali su se produžeci, a Stanković je postigao još jedan gol u 6. minutu produžetka iz voleja sa ivice šesnaesterca. Zoran Njeguš i Miodrag Pantelić su postavili konačnih 4:0 za Crvenu zvezdu. Crvena zvezda se u sledećem kolu srela sa Barselonom, kasnijim osvajačem ovog takmičenja, i poražena je ukupnimm rezultamo 4:2 (1:3 u gostima i 1:1 na domaćem terenu). U domaćem prvenstvu Partizan je ponovo postao šampion, dok je Crvena zvezda ponovo osvojila kup. Postigao je 10 golova na 26 utakmica.

Stanković je 1997. postao najmlađi kapiten Crvene zvede i najbolji fudbaler u domaćem prvenstvu. Postigao je 15 golovana 28 utakmica, ali je ipak Crvena zvezda ostala bez oba trofeja, pošto je FK Obilić posvojio prvenstvo, a Partizan kup.

Selektor Jugoslavije Slobodan Santrač je pozvao Stankovića za prijateljski meč protiv Južne Koreje 22. aprila 1998. u Beogradu. Stanković je postigao dva gola za pobedu 3:1. Uz saigrača iz Crvene zvezde Pericu Ognjenovića, Stanković je bio jedini igrač iz nacionalnog prvenstva. Odigrao je 3 utakmice na Svetskom prvenstvu 1998. u Francuskoj, a u utakmici protiv Nemačke je zasmetao nemačkom golmanu Andreasu Kepkeu, pa se centaršut Predraga Mijatovića pretvorio u vodeći gol za Jugoslaviju (utakmica je završena 2:2).

Dobre igre su skrenule pažnju italijanskog vicešampiona Lacija, koji je tog leta pravio tim snova za sledeću sezonu. Lacio su te sezone pojačali Siniša Mihajlović, Marselo Salas, Serđo Konsisao i Kristijan Vijeri. Predsednik rimskog kluba Serđo Kranjoti je izdvojio 24 miliona nemačkih maraka za Stankovića.

Lacio

Stanković je uspeo da stekne poverenje trenera Svena Gorana Eriksona i već na debiju protiv Pjačence Stanković je postigao pogodak. Izborio je mesto u startnoj postavi u konkurenciji Pavela Nedveda, Serđa Konsisaoa, Ivana de la Penje i Matijasa Almeide. Ipak, moćni Laciov tim je u poslednjem kolu prepustio titulu Milanu, ali je uspeo da osvoji poslednji Kup pobednika kupova 1999. pobedom na Majorkom i Superkup Evrope pobedom nad Mančester junajtedom. Stanković je na 41 utakmica za Lacio postigao 9 golova. Ipak, Lacio je sledeće sezone uspeo da osvoji titulu nakon 26 godina čekanja.

Učestvovao je na Evropskom prvenstvu 2000. u Belgiji i Holandiji, na kom je Jugoslavija zaustavljena u četvrtfinalu.

Nakon odlaska trenera Eriksona na mesto selektora Engleske početkom 2001. i dolaska novog trenera Dina Zofa, Stankovićeva forma je počela da slabi. Novi trener Fiorentine Roberto Manćini je želeo da dovede u tim Stankovića i Mihajlovića, ali do toga nije došlo. Zof je podneo ostavku zbog loših rezultata na početku sezone 2001/2002, a zamenio ga je Alberto Zakeroni. Lacio je tih sezona bio u finansijskim problemima zbog skandala sa glavnim sponzorom prehrambenom kompanijom Ćirio, a takođe je patio zbog loših poslovnih poteza, kao što je dovođenje Španca Gaiske Mendijete. I dok je klub beležio loše rezultate, Stanković je iskoristio poverenje Zakeronija i postigao nekoliko važnih golova.

I kod novog trenera Lacija Roberta Manćinija Stanković je bio standardan prvotimac i postigao je 8 golova na 38 utakmica. Prvi deo sezone 2003/2004 je igrao za Lacio na 27 utakmica i postigao 4 gola. Pošto su svi finsnsijski jači timovi u Italiji znali da će finansijski oslabljeni Lacio morati pustiti Stankovića pre ili kasnije, nekoliko klubova se borilo da ga dovedu u svoje redove. Torinski Juventus je bio vrlo zainteresovan za Stankovića i on je bio blizu prelaska u klub, ali se na kraju odlučio za Inter, verovatno zato što je Roberto Manćini u januaru postao trener tog kluba, i potpisao je ugovor na četiri godine. Stanković se odrekao dela para u korist Lacija.

 Inter

Sledeće sezone Inter je završio na trećem mestu, uz 18 pobeda i čak 18 nerešenih susreta, uz samo dva poraza. Ipak, klub je uspeo da osvoji Kup Italije, pobedom na Romom u finalu. Stanković je postigao ukupno 6 golova na 47 utakmica odigranih za Inter te sezone.

Inter je konačno osvojio skudeto sledeće sezone, nakon što je Juventusu oduzeta titula zbog skandala sa nameštanjem utakmica. Klub je odbranio i kup, opet pobedom nad Romom. Dejan je uspesima Intera doprineo sa 6 golova na 38 utakmica.

Na Svetskom prvenstvu 2006. u Nemačkoj, Dejan Stanković se uklopio u sivilo tima koji je zauzeo razočaravajuće poslednje mesto. Nakon prvenstva novi selektor Havijer Klemente je izvršio smenu generacije, a Stanković je postao prvi kapiten Srbije, nakon razlaza Srbije i Crne Gore. Prvu utakmicu kao kapiten je imao u pobedi nad Republikom Češkom 31. avgusta 2006. 3:1 u gostima, koja je bila organizovana kao oproštaj njegovog bivšeg saigrača iz Lacija Pavela Nedveda.

Kako je Juventus bio prebačen u Seriju B, a najveći rival Milan je bio kažnjen oduzimanjem 8 bodova pre početka prvenstva 2006-07, Inter je bio glavni favorit za osvajanje Skudeta. Pojačan Zlatanom Ibrahimovićem, Inter je bio ubedljiv i postavio je novi rekord u italijanskom fudbalu sa 17 uzastopnih pobeda. Stanković je na 45 utakmica postigao 16 golova, uključujući i oba gola protiv Katanije u Interovoj seriji pobeda. Novi ugovor sa Interom je potpisao 2. februara 2007, po kom bi Stanković ostao u klubu do 2010.

Inter je po drugi put odbranio titulu u sezoni 2007/2008. Odlaskom trenera Roberta Mančinija i dolaskom novog trenera Žozea Murinja, nastavak Stankovićeve karijere u Interu je pod znakom pitanja. Tokom leta, Stanković je pregovarao sa Juventusom oko transfera, ali do prelaska u Juventus nije došlo zbog protivljenja Juventusovih navijača njegovom dolasku i nedolasku Frenka Lamparda u Inter. Iako je Murinjo na početku sezone najavljivao da ne računa na Stankovića, Stanković je ostao standardan u ekipi Intera. Svoju 75. utkamicu u dresu reprezentacije protiv Francuske 11. decembra 2008. (1:2) Stanković je završio nakon samo 5 minuta igre, zbog povrede ligamenata kolena koju je zaradio u duleu sa Anrijem. Na teren se vratio 28. septembra u derbiju protiv Milana (0:1). U tekućoj sezoni za sada postigao 2 gola. Golom u derbiju protiv Rome (4:0) prekinuo je dugi niz utakmica na kojoj nije postigao gol, još od prvog kola sezone 2007/2008.

Бранислав Ивановић (рођен 22. фебруара 1984. у Сремској Митровици) је српски одбрамбени фудбалер који тренутно игра за Челси.

Каријера

Ивановић је почео своју каријеру у Срему, након чега је прешао у ОФК Београд 2003. године. Две и по сезоне је провео у Београду и одиграо је 55 првенствених утакмица, постигао пет голова и зарадио само четири жута картона.

У зимском прелазном року 2006. године, потписао је уговор са Локомотивом из Москве, коју је тада тренирао Славољуб Муслин. У првој сезони је одиграо 28 утакмица у шампионату и постигао два гола. Наредне сезон је наступио на 26 утакмица, само једном је замељен и успео је да постигне три поготка.

У јануару 2008. потписао је уговор са Челсијем, уз обештећење од 9,7 милиона фунти, које су исплаћене његовом бившем клубу што је био највећи трансфер у историји руског фудбала. Ивановић је потписао уговор на три и по године и задужио је дрес са бројем два. За њега су поред Челсија били заинтересовани Милан, Интер, Јувентус и Ајакс. До краја сезоне 2008/09. није добио прилику да игра. Тадашњи тренер, Аврам Грант је сматрао да Бане није довољно физички спреман јер се руско првенство завршило неколико месеци раније, па је Ивановић током ток периода био без такмичарских утакмица.

Током лета 2008. појавиле су се информације да би Ивановић могао да напусти клуб и пређе у Милан или Јувентус. Нови тренер Челсија, Луис Фелипе Сколари је одбио такву могућност јер је рачунао на Ивановића за наредну сезону. Тек након осам месеци по доласку на Стамфорд бриџ, Ивановић је одиграо свој први меч за Челси. Било је то 24. септембра 2008. на утакмици Карлинг купа против Портсмута. У Премијер лиги је дебитовао 5. октобра 2008. у победи Челсија од 2-0 над Астон Вилом.

У јануару 2009. тренер Фиорентине показао је велико интересовање за Ивановића,^[1] да би те шпекулације 27. јануара потврдио и Ивановићев менаџер, међутим Челси није желео да се одрекне Ивановића.

Тек након смене Сколарија и доласка Гуса Хидинка на место тренера, Ивановић је добио праву шансу. На утакмици са Њукасл јунајтедом 4. априла 2009. је наступио за Челси у првенству након више од три месеца. Први гол у дресу Челсија је постигао против Ливерпула на Енфилду, у четвртфиналу Лиге шампиона. Гол је постигао главом и донео је свом клубу почетну предност. Касније је на том мечу посигао још један гол главом и Челси је добио са 3-1.

У сезони 2009/10. је играо у финалу Комјунити шилд против Манчестер јунајтеда. У полувремену га је заменио Жозе Босингва. Челси је тај меч добио након бољег извођења пенала.

Репрезентација

• За младу фудбалску репрезентацију Србије је одиграо 38 утакмица и постигао 4 гола, (2001-2007);
• За сениорску репрезентацију Србије је одиграо 27 утакмица и постигао је 4 гола, (2005- )

За младу репрезентацију је дебитовао 15. децембра 2003. против Македоније у Охриду (4-1). Први погодак је постигао само два дана касније на истом месту и против истог противника (7-0).

Учествовао је на три Европска првенства за играче до 21 године и освојио је две сребрне медаље. На Европском првенству 2005. у Немачкој је са репрезентацијом стигао до финала у којем су поражени од Италије. На Европском првенству 2006. у Португалу је одиграо четири утакмице и једном је био стрелац. Репрезентација је тада испала у полуфиналу, у утакмици коју је Украјина добила након извођења једанестераца. На Европском првенству 2007. у Холандији је са репрезентацијом Србије стигао до финала у којем су поражени од Холандије. На том првенству је био капитен, а укупно је носио 12 пута капитенску траку на мечевима младе репрезентације. Ивановић је тада заједно са Дамиром Кахриманом, Александаром Коларовим и Бошком Јанковићем био изабран у најбољи тим шампионата.

За сениорску репрезентацију Србије је дебитовао 8. јуна 2005. на пријатељској утакмици против Италије (1-1) у Торонту. У игру је тада ушао у 77. минуту уместо Марка Баше. Први гол у дресу репрезентације је постигао 12. септембра 2007. против Португала у Лисабону. Гол је постигао након слободног ударца Дејана Станковића чиме је у 88. минуту поставио коначних 1-1. Без обзира то што углавном није играо за свој клуб, код селектора Радомира Антића је редовно играо у Квалификацијама за Светско првенство 2010. Бане је током тих квалификација три пута био стрелац.

Nemanja Vidić (Titovo Užice, 21. oktobar 1981) je srpski fudbaler i reprezentativac, koji igra na poziciji centralnog odbrambenog igrača. Trenutno je član Mančester junajteda. Započeo je karijeru u Slobodi iz Užica, da bi zatim prešao u Crvenu zvezdu, odakle je u julu 2004. godine prešao u Spartak iz Moskve za 6,5 miliona evra. Na dan 5. januara 2006. godine, Nemanja Vidić je prešao u Mančester junajted za 10,25 miliona evra. Ca Crvenom zvezdom je osvojio duplu krunu 2004, a sa Mančesterom osvojio tri uzastopna prvenstva Engleske, Ligu šampiona i Svetsko klupsko prvenstvo u fudbalu 2008. Debitovao je za fudbalsku reprezentaciju 12. oktobra 2002 u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u Napulju, protiv Italije (1:1). Za reprezenataciju je odigrao 44 utakmice i dao 2 gola.

Rane godine

Nemanja Vidić je rođen u porodici oca Dragoljuba, penzionisanog radnika valjaonice bakra, i Zore, bankarskog službenika. Vidić je počeo da trenira fudbal sa 7 godina u lokalnom klubu Jedinstvo Užice (1989-1993) uz starijeg brata Dušana. U 12. godini prešao je u Slobodu (1994-1996).

Crvena zvezda

Dve i po godine kasnije, Vidić je postao član omladinskog tima Crvene zvezde (1996-2000). Seniorsku karijeru je započeo 2000. u Spartaku iz Subotice, kao pozajmljen igrač. U Crvenu zvezdu se vratio nakon isteka ugovora, i bio je standardni član ekipe pod trenerom Zoranom Filipovićem. Sa Crvenom zvezdom je osvojio Kup Jugoslavije u sezoni 2001/02. Za reprezentaciju Jugoslavije debitovao je dok ju je vodio selektor Dejan Savićević protiv Italije (1:1) 12. oktobra 2002. u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u fudbalu 2004.

Vidić je brzo stekao kapitensku traku i tokom tri sezone kao kapiten, postigao je 12 golova u 67 mečeva, a karijeru u Crvenoj zvezdi je završio sa duplom krunom 2003/2004. pod trenerom Slavoljubom Muslinom.

Crvena zvezda

Dve i po godine kasnije, Vidić je postao član omladinskog tima Crvene zvezde (1996-2000). Seniorsku karijeru je započeo 2000. u Spartaku iz Subotice, kao pozajmljen igrač. U Crvenu zvezdu se vratio nakon isteka ugovora, i bio je standardni član ekipe pod trenerom Zoranom Filipovićem. Sa Crvenom zvezdom je osvojio Kup Jugoslavije u sezoni 2001/02. Za reprezentaciju Jugoslavije debitovao je dok ju je vodio selektor Dejan Savićević protiv Italije (1:1) 12. oktobra 2002. u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u fudbalu 2004.

Vidić je brzo stekao kapitensku traku i tokom tri sezone kao kapiten, postigao je 12 golova u 67 mečeva, a karijeru u Crvenoj zvezdi je završio sa duplom krunom 2003/2004. pod trenerom Slavoljubom Muslinom.

Spartak

U julu 2004. je prešao u ruskog prvoligaša FK Spartak Moskva. Detalji o transferu nisu otkriveni, iako je javljeno da je Vidić postao najskuplji odbrambeni igrač u istoriji ruske premijer lige.

Vidić je tokom kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 2006. bio standardni član odbrane uz Mladena Krstajića, Ivice Dragutinovića i Gorana Gavrančića koja je primila samo jedan gol u kvalifikacijama. U poslednjoj utakmici kvalifikacija protiv Bosne i Hercegovine dobio je crveni karton, zbog kog nije mogao igrati na prvoj utakmici na Svetskom prvenstvu.

Mančester junajted

Nakon jedne sezone u moskovskom Spartaku, Vidić je prešao u Mančester junajted 5. januara 2006, za sumu od 7 miliona funti, dve i po godine nakon što je Mančester junajted prvi put pokazao interes za njega. Dobio je dres sa brojem 15, a debitovao je za Mančester kao zamena Rudu van Nistelroju u poslednjim minutima polufinalne utakmice Karling kupa protiv Blekburn Roversa 25. januara 2006.

Nemanja Vidić je bio u timu Srbije i Crne Gore na Svetskom prvenstvu 2006., ali nije odigrao nijednu utakmicu, pošto je bio pod suspenzijom zbog kartona iz kvalifikacija, a 12. juna je težu doživeo povredu kolena, pa je propustio i utakmice protiv Argentine i Obale Slonovače.

U sezoni 2006/2007, Vidić je sa Riom Ferdinandom činio pouzdanu zadnju odbrambenu liniju. Svoj prvi gol u Mančester junajtedu Vidić je postigao 14. oktobra 2006. protiv Vigama, u kojoj je Mančester pobedio sa 3:1. Svoj drugi gol je postigao u pobedi na Portsmutom 4. novembra na Old Trafordu. Prvi gol u Ligi šampiona je postigao 6. decembra protiv lisabonske Benfike u utakmici u kojoj je Mančester slavio sa 3:1.

Vidić je polomio ključnu kost na utakmici Mančestera i Blekburna 31. marta 2007. i bio je van terena skoro mesec dana. Na teren se vratio kako bi suprostavio Milanu na San Siru 2. maja 2006, koji je Mančester izgubio 3:0 i ukupnim rezultatom 5:3 je izbačen iz Lige šampiona. Uprkos ovome, Vidić je pružio solidnu igru protiv Mačester sitija na gostovanju, gde je Mančester pobedio sa 1:0, a titula u Premijer ligi je obezbeđena dan kasnije kada je Čelsi igrao nerešeno protiv Arsenala.

Vidić je priznat za jednog od najboljih igrča u Premijer ligi i Evropi. Vidić se ceni zbog izdržljivosti, sposobnosti da dobro igra glavom i u odbrani i napadu i požrtvovanosti Zbog ovoga je stekao kultni status među navijačima Mančestera i često se poredi sa bivšim odbrambenim igračem Mančester junajteda Stivom Brusom zbog sličnih osobina.

8. novembra 2007. Vidić je produžio ugovor sa Mančester junajtedom na još dve godine, a ugovor ga drži u Mančesteru do 2012. Na kraju sezone 2007/2008 fudbaleri koji nastupaju u Premijer ligi su izabrali Vidića, Rija Ferdinanda i Kristijana Ronalda u idealan tim Premijer lige. Mančester je odbranio titulu u poslednjem kolu sa dva boda ispred drugoplasiranog Čelzija. Čelzi i Mančester su igrali i u finalu Lige šampiona 21. maja 2008. u Moskvi, gde je Mančester trijumfovao nakon izvođenja jedanaesteraca. Vidić je bio jedini strelac za Mančester u porazu u utakmici Superkupa Evrope od Zenita.

Priznanja

Nemanja Vidić je po drugi put izabran, od strane novinara francuskog sportskog lista Ekip, u idealan tim sveta (2007  ; 2008). Prvih jedanaest po mišljenju novinara čine: 1. Iker Kasiljas  2. Dani Alveš  3. Nemanja Vidić  4. Rio Ferdinand  5. Patris Evra  6. Stiven Džerard  7. Čavi Ernandez  8. Kristijano Ronaldo  9. Lionel Mesi  10. Fernando Tores  11. Zlatan Ibrahimović 

Vidić je jedan od četvorice koji su ponovili ovaj uspeh. Pored njega to su ostvarili Alveš, Ronaldo i Džerard